Rorschach test


PIŠE Saška Penev

Svi su  bar jednom, u nekom filmu imali priliku da vide scenu u kojoj psihijatar – psiholog prikazuje pacijentu crteže sa mrljama i na osnovu njegovih odgovora vrši procenu ličnosti. Čuveni Rorschach test sa mrljama je dosta popularizovan u filmovima i knjigama, ali većina ljudi vrlo malo  zna o njemu.*

Test spada u grupu projektivnih testova ličnosti, i konstruisao ga je Herman Roršah. Na osnovu brojnih istraživanja, na kliničkoj populaciji u kojima su korišćeni brojni i raznovrsni crteži ustanovljeno je da samo određeni imaju vrednost u dijagnostici. Test se sastoji se iz deset standardnih crteža na kojima su mrlje. Pri tom, pet crteža su crne boje na beloj pozadini, dva su crna i crvena na beloj pozadini, tri su u više boja.Rorschach karte bi trebalo da su nedostupne javnosti, međutim one se mogu naći na različitim web – sajtovima, iako mnoge od dostupnih zapravo nisu prave Rorschach mrlje.

Mrlje ne predstavljaju stvarne i prepoznatljive predmete, već se bukvalno ne odnose ni na šta. Karte se prikazuju uvek određenim, istim redosledom, a od pacijenta se očekuje da kaže šta vidi tj.,  na šta ga asocira mrlja ili delovi mrlje. Kao i kod svakog projektivnog testa i ovde nema tačnih i pogrešnih odgovora, već se pacijent ohrabruje da iznosi svoje asocijacije na zadatu mrlju. Naravno postoje ponašanja i gestovi tokom ispitivanja, koji zaista ukazuju na poremećaj ili moždana oštećenja. Iako mnogi misle da izbegavanje mračnih odgovora, i viđenje leptirića, cvetova, ljudi koji se drže za ruke i sl. predstavljaju sigurne odgovore to nije uvek tako. Takođe, brzo davanje odgovora nije uvek dobro ali ni predugo razmišljanje. Najbolje je saopštiti ono na šta vas zaista asocira mrlja.

Znanja iz oblasti projektivnih tehnika uopšte, posebno Rorschach test, neophodna su stručnjacima koji se bave procenom ličnosti i psihološkog funkcionisanja, a rade u psihijatrijskim ustanovama, dispanzerima za mentalno zdravlje, centrima za socijalni rad, kao i školama i centrima za profesionalnu orijentaciju. Samo stučnjaci koji su prošli obuku za ovaj test mogu ga primenjivati. U klinici je test jako cenjen, smatra se da predstavlja dobro dijagnostičko sredstvo i da lako „otkriva“ patologiju, dajuću podatke i o inteligenciji, integraciji ličnosti itd. Rorschach test se uglavnom ne primenjuje ako se ne sumnja na postojanje poremećaja, neuroza, psihoza, poremećaja ličnosti.

Međutim, s druge strane postoji dosta rasprava o validnosti tog testa i neki stručnjaci smatraju da sam test nije dovoljno pouzdan  da bi se na osnovu njega mogli doneti konkretni rezultati. Recimo, ne postoji slaganje oko toga kako objektivno oceniti odgovore na Rorschach – u, ili  “ Ne postoji ništa što bi pokazalo šta pojedinačni odgovor znači za tog ispitanika, ili šta znači  kada više subjekata da isti odgovor“ (Bartol, 1983). “ Jedino relevantno u vezi mrlja, jeste tajni svet ispitivača koji on otkriva dok interpretira odgovore. Lekari verovatno kažu više o sebi nego o pacijentima (Anastasi, 1982).“

*O psihološkim testovima nije dozvoljeno javno pisati i davati informacije. Stručna lica obavezana su etičkim kodeksom na ovakvo čuvanje informacija od profesionalnog značaja. Informacije i primere koje ovde pročitate služe samo za ilustraciju i s toga se ne preporučuje uzimati ih kao ispravne ili pogrešne odgovore pri upotrebi Rorschach testa.

Šta nam govore dečiji crteži


PIŠE Saška Penev

Crtanje predstavlja najveći deo decijeg stvaralaštva u ranom uzrastu. Dečji crtež je osoben , karakterističan crtež koji odražava dečje shvatanje sveta. U crteže dete projektuje svoje emocije, potrebe, želje, konflikte, namere i očekivanja, što ih čini veoma pogodnim sredstvima u dijagnostici i terapiji.


U razvoju dečijeg crtanja postoji više faza koje se sukcesivno smenjuju kako dete raste, međutim njihovo trajanje samo je okvirno određeno, što znači da dete može u nekoj od faza da se zadrži duže ili kraće a da to i dalje predstavlja normalan razvoj.

FAZE I PREDMETI DECIJIH CRTEZA:

1. Prva je faza ŽVRLJANJA ili škrabanja. Ona traje do kraja 2.godine mada je sve to individualno jer svako dete se razvija na svoj nacin, pa nije strašno i ako pomeri granice do 3. godine. Dete počinje da šara tako sto najpre igrajuci se sa papirom i olovkom ili bojicom, ono vuče olovku po hartiji premešta je iz jedne ruke u drugu i shvata da ta olovka ostavlja trag sto ga dodatno podstiče na dalju igru. Te šare same za sebe nemaju nikakvo značenje jer su za dete samo vežba motorike. Ono u tom uzrastu slabo može da kontroliše finiju motoriku pa zato crta iz ramena i lakta da bi kasnije naučilo da koristi zglob ruke i prste i da ne buši papir.

2. Sledeca faza je faza SEMANTIČKOG ili SIMBOLIČKOG crtanja i ona se odvija od 3. do 6. godine. Kod dece k0ja imaju starijeg brata ili sestru, ova faza može početi ranije jer se dete ugleda na crteze brata ili sestre, pa svoje koriguje. Celokupni period predškolskog uzrasta deteta je obeležen ovom fazom crtanja. U njoj dete crta po sećanju, tj. po onome kako ono doživljava pojedini predmet koji crta. Ono crta sve što zna o tom predmetu i kako se oseca u vezi njega. Ono ne crta ono sto tog momenta vidi, štavise ako mu postavimo model ono će ga tek ovlaš pogledati i nastaviti da crta po svom, bez zagledanja. Dete je ubeđeno da zna sve što treba o objektu svog crtanja. Zato su dečiji crteži u ovoj fazi kao rentgentski snimci – potpuno transparenti. Primer je kuća koju dete nacrta a u kuci vidimo ljude ili predmete kao da su njeni zidovi providni. Jednostavno dete ne shvata jos uvek detalje i to da se predmeti u prostoru poklapaju itd. Dete ostaje verno zakonitostima svog razvoja i ni pokušaji roditelja da ga usmere da crta realnije i po modelu neće uroditi plodom. Ako roditelj kritikuje crtež svoga deteta on će samo obeshrabriti dete od daljeg likovnog izražavanja. Jako je važno pratiti dete u načinu njegovog izražavanja i pohvaliti ga.

3. Treća faza likovnog izražavanja jeste REALISTIČKO crtanje. Ova faza se odvija od 6. do10. godine. Ovde se primećuju izvesna usavršavanja simboličkog crtanja. Ovde su deca već usmerena ka detaljima i delovima celine koje još nisu upoznali, pa ih sada stavljaju na papir. Dete ovde unosi dinamičnost u svoj rad pa crteži prikazuju ljude koji nesto rade, na crtežu se nesto desava. Tek od devete godine crteži dobijaju logički smisao i neki redosled.

CRTEŽ KAO SREDSTVO ZA UPOZNAVANJE PSIHIČKOG ŽIVOTA DETETA

Kako deca zbog svoje nezrelosti nisu u stanju da verbalno izraze svoje mišljenje i osećanja u dijagnostici se pribegava tzv. projektivnim testovima. Ovi testovi se koriste i kod odraslih ali zbog nekih drugih razloga npr. ne mogu se izlažirati odgovori, dobijaju se podaci o dubokim emocijama kojih osobe nisu ni  svesne itd. Crtež je upravo jedano takvo sredstvo. Ako nas recimo interesuje kako dete doživljava svoje roditelje i odnose u porodici zadajemo mu da nacrta svoju porodicu. Za njega je to vid igre i često se preko crteža jedino može uspostaviti kontakt i saradnja s detetom. Neki od parametara koji se uzimaju u obzir, u ovom primeru su: raspored članova porodice, veličina figura, izostavljanje pojedinih članova i neke druge posebnosti. Roditelje kojeg vidi kao važnijeg i  za kog je više emocionalno vezano nacrtaće većeg i postavljenog do sebe. Nedržanje za ruke nekog od člana može ukazivati na loše odnose među njima itd. Treba razmotriti i ponašanje deteta prilikom crtanja, ali i poznavati zdravstveno stanje tog deteta, socijalne i druge uslove u kojima živi. Dete na crtežu predstavlja svoje doživljaje i to je jako važno kada je potrebno proceniti njegovo psihičko stanje, zrelost i postojanje eventualnog poremećaja.

Brojne kliničke opservacije omogućile su neke genaralizacije u ovoj oblasti, koje naravno treba oprezno primenjivati u pojedinačnim slučajevima, jer svako dete je slučaj za sebe i znanja do kojih se došlo mogu poslužiti samo kao orijentir u proceni dečijeg razvoja. Tako recimo, smireno dete obično završava svoje crteže, dok deca sa psihomotornim nemirom, hiperaktivna deca često svoje crteže ostavljaju nedovršenim. Ponavljanje pojedinih detalja i usavršavanje istih, a ne i ostalih cešto i bitnijih detalja, ukazuje da dete nije dovoljno mentalno zrelo. Emotivna i impulsivna deca koriste tople boje kao sto su crvena, žuta, narandžasta, dok racionalna deca koja su emotivno uravnotezena koriste plavu, zelenu… Takodje emocioonalno egzaltirana deca koriste vise vodene boje i slikaju prstima dok uravnoteženija deca koriste drvene boje itd. Plasljiva deca kriju šta crtaju od drugih. Likove koje crtaju ili radnje koje crtaju smeštaju u ugao lista i prikazuju ih vrlo malim. Zaokružuju ih, uokviruju što je znak nesigurnosti i plašljivosti. Siromaštvo u bojama može da bude indikator smetnji u socijalizaciji deteta ili nekih njegovih teškoca na fiziološkom planu.

__________________

Iluzije – zbunite svoj mozak!


PIŠE Saška Penev

Vizuelna percepcija je vrlo složen proces uslovljen mnoštvom faktora. Čovek se u u opažanju sveta oko sebe najviše oslanja upravo na čulo vida, kao najpouzdanije. Međutim naša vizuelna percepcija može biti zavarana. Dokaz za to su optičke varke ili ILUZIJE  koje predstavljaju „krivo“ percipirane pojave.

Evo nekih iluzija i dvosmislenih slika, zabavite se!!!

Znate sve boje?

Nakon ovoga ćete možda biti u dilemi. Nemojte čitati reči nego govorite koje su boje (brzo izgovarajte). Šta je posebno? Leva polovina vašeg mozga govori boju reči, a druga polovina govori šta piše.

 

 

Probajte sastaviti trougao. Ne ide vam? Ništa čudno, niste jedini

Ovo je vrlo poznata optička varka. „Otkrio“ ju je Ludimar Herman 1870.godine. Gledajte u sliku. Na presecima crtâ rešetke videćete crne mutne tačke. Ali, ako gledate ravno u presek, videćete samo prazninu (beli prostor) – tačke se vide na presjecima u koje ne gledate direktno. POKUŠAJTE DA PREBROJITE CRNE TAČKICE!

Ovo se zove nemoguća kocka. Iako je možete nacrtati ne možete je napraviti!

Evo i nekih dvosmislenih slika… Inače dvosmislene slike se najčešće razvijaju na odnosu figura – pozadina, zatim u odnosu na perspektivu. Suština je da pri posmatranju dvosmislene figure percepcija se organizuje na dva ili vise načina zavisno od toga koji se elemnti uzimaju u obzir i perceptualno organizuju.

Neki od vas na gornjoj slici vide staricu a neki mladu ženu…

Ili….ili?

ŠTA PLANIRAŠ???


PIŠE Saška Penev

Završili ste fakultet ili ste pri kraju studija a svaki novi susret sa poznanicima otpočinje pitanjem: „Šta planiraš dalje?“. Odgovor je uglavnom „Pa ne znam, videću, ima još vremena…“  Koliko vas, koji ste pri završetku studija, oseća neizvesnost, strah i da li zaista ima vremena ili se odmah treba uhvatiti u koštac s novim obavezama?

Nije novost ni neobičnost da po završetku jednog perioda u životu, svaki čovek biva suočen sa novim, ne prijatnim osećanjima i razmišljanjima. Ovo je posebno naglašeno u periodu kada prestajete da budete učenik – student i kada trebate otpočeti karijeru u svojoj novoj profesionalnoj ulozi. I dok ste s jedne strane i sami čekali da što pre završite i oslobodite se obaveza i učenja, sada vam se ne završava fakultet i voleli bi ste da se još malo produži sve.  Reč je o prelaznom periodu u životu, koji sa sobom nosi niz dilema, novih emocija, strepnju, neizvesnost, tugu, razočarenje, nagle promene raspoloženje… Razlog tome može da bude strah od nepoznatog, nesigurnost u sebe i svoje sposobnosti, želja da se ne napušta ustaljeni ritam i način života i bezbrižnost koju pruža mladalačko doba. Slikovito rečeno, nalazite se na novoj raskrsnici života i ne znate kuda. A možda biste i znali da imate izbora. I dok kod nekih sve ovo može imati blažu formu, kod drugih se može razviti prava životna kriza kao odgovor na novonastalu situaciju.

Mora se naglasiti da je ovakva neizvesnost mladih neminovno uslovljena raznim društvenim faktorima, a pre svega stanjem, političkim i ekonomskim u kome se nalazi naša zemlja. I pored toga što prelazno doba samo po sebi predstavlja potencijalno stresogenu životnu situaciju,  sve teže dolaženje do posla dodatno opterećuje mlade ljude. Nejasna budućnost, manja ili veća egzstencijalna ugroženost svakako doprinose da se cela situacija teže podnosi i produbljuje. U našoj zemlji sve je više nezapošljenih ljudi raznih obrazovnih profila. Gotovo da normalne i prave vrednosti postaju uzaludne i apsurdne ( „zašto da završavam fakultet kada nema posla?“). Ako znamo da je kod mladih  u ovom periodu jako izražena potrba za osamostaljivanjem, želja da ono što su naučili na fakultetu pokažu u praksi i dobiju potvrdu da ono sto su prethodnih godina radili ima neku vrednost, vidimo da frustracijama nikad kraja.

Ipak  verujem u rečenicu TRUD SE UVEK ISPLATI! Da li je to uvek tako ili je to samo moj način da se izborim i opstanem, ko zna…..

A dok čekate posao potrudite se da ostanete vedri… koliko možete:

  • Organizujte svoje vreme tako što ćete pronaći neke nove aktivnosti koje vam odgovaraju.
  • Budite aktivni i uporni u traženju posla ali nemojte dozvoliti da se obeshrabrite i razočarate, jer na kraju krajeva takva je sudbina većine vaših vršnjaka (budite maštoviti pa izvucite utehu iz ovoga).
  • Ako imate potrebu da o tome razgovarate, ne ustručavajte se da potražite savet iskusnijih.
  • Shvatite čekanje posla kao jedan duži odmor i pripremu za novi period u životu i posvetite se sebi.

DEPRESIJA NAKON ODMORA


Piše Saška Penev


Povratak obavezama i svakodnevnim aktivnostima nakon godišnjeg odmora kod većine zaposlenih uzrokuje depresivno raspoloženje, mrzovolju, otpor prema zadacima i obavezama pa čak i netrpeljivost prema kolegama. Kod nekih su ovi simptomi toliko izraženi da se odomaćio termin postodmorna depresija.

Većini zaposlenih dobro je poznato da prvih dana pa i nedelja po povratku sa godišnjeg odmora oseća mrzovolju, anksioznost, nemotivisanost, pad koncentracije… a istraživanja pokazuju da  sve veći broj zaposlenih prolazi kroz ovakav period. Iako je reč o uobičajenoj pojavi, ukoliko simptomi potraju ili budu jače izraženi nije na odmet potražiti pomoć stručnjaka.

Zašto se javlja postodmorna depresija? Kada se nedovoljno odmorni vratite na posao mrzovolja, nemotivisanos i pad koncentracije su neminovnost

Brz tempo rada i života uopšte, mnogobrojne obaveze, stres, ekonomski problemi dovode do velike iscrpljenosti organizma, a za mnoge je jedino godišnji odmor vreme kada mogu da se opuste i oslobode nagomilanog stresa. Ipak zbog tolike iscrpljnosti mnogima je vreme predviđeno za odmor nedovoljno, u smislu da pripreme za početak odmora i kasnije za nastavak rada ostavljaju tek desetak dana za pravo opuštanje. Iako je vreme, potrebno za obnovu energije i oporavak tela i duha krajnje individualno, većini ljudi je odmor od dve, tri nedelje nedovoljan da konsoliduju svoje snage i potpuno obnovljeni opet krenu na posao. Mnogi ne uspevaju da se potpuno opuste i uživaju u odmoru a kada se takvi vrate na posao blaga depresija, razdražljivost i anksioznost su potpuno očekivane reakcije. Takođe, onima koji ne vole svoj posao povratak istom mnogo teže pada.

Inače, ovakva osećanja i reakcije nisu vezane samo za povratak na posao, već se javljaju i kod učenika na početku školske godine ili kod studenata posle duže pauze u učenju i spremanju ispita. Sama pojava zagrevanja za rad je nešto što je u psihologiji podrobno ispitano i predstavlja vreme potrebno da organizam dostigne optimalni nivo radne sposobnosti. Dakle, reč je o jednom normalnom procesu ali krajnje individualnom u pogledu trajanja, inteziteta i posebnih karakteristika.

Iako ne možete izbeći ovaj problem, možete sebi olakšati adaptaciju i što bezbolnije proći kroz  nju. Neki od saveta psihologa su sledeći:

  • Organizujte svoje vreme i napravite plan onako kako vama najviše odgovara
  • Radne obaveze preuzimajte postepeno, a rokove maksimalno prilagodite svom bioritmu. Prihvatajte onoliko obaveza koliko možete da obavite bez stresa
  • Tokom radnog dana pravite češće kratke pauze
  • Nije loše da posle radnog vremena ne odete pravo kući već da što više vremena provedete van kuće. Možete da se prošetate, odete s prijateljima na kafu. Dobro je da za vikend posetite najbliže izletište, tako ćete produžiti osećaj kontinuiteta s godišnjim odmorom
  • Razmenjujte svoje utiske s odmora s kolegama i duže ćete u sećanju zadržati lepe momente koje ste proživeli
  • Ako imate previše posla ne ustručavajte se da potražite pomoć kolega

%d bloggers like this: